Dragan Vukašinović, novinar Tanjuga - aleksandrovac požarevački

Иди на садржај
                      Dragan Vukašinović                                  




Aleksandrovac, 1. jun 2021


O NOVINARSTVU, REČ PO REČ...



Gde je i u kom pravcu ide srpsko i svetsko novinarastvo ? O tome smo u prilici da razgovaramo sa Draganom Vukašinovićem, novinarom agencije Tanjug.

Dragan Vukašinović je diplomirani istoričar umetnosti.  Ali, na svu sreću bavi se jednom drugom možda zanimljivijom i kreativnijom "umetnošću", novinarstvom. Iza njega stoji višegodišnja karijera. Od Trećeg kanala Televizije Beograd, Studija B, Radio Televizije Pančevo, lista Pančevac, RTV Vojvodine, pa do agencije Tanjug. Pri čemu je u nekim redakcijama obavljao i ulogu urednika. Što je, ozbiljan novinarski put. To, i sama činjenica da je Aleksandrovčanin, razlog su više da povedemo razgovor o ovoj temi.


- Počeo bih sa uobičajenim pitanjem. Kako si dospeo u svet novinarstva, da li si ti izabarao novinarstvo ili je ono odabralo tebe ?
-Ja sam izabrao novinarstvo. To mi je bilo opredeljenje od srednje škole. Ko se seća takozvanog usmerenog obrazovanja možda će se setiti i smera kultura i informisanje. Od kad pamtim hteo sam da budem nekako deruštveno aktivan, ali ne u tada jedinoj političkoj partiji, pa je novinarstvo bilo dobro rešenje. Kasnije je politički život liberalizovan, ali je novinarstvo za mene zadržalo tu početnu privlačnost i mogućnost za nezavisno javno delovanje.

- Sećaš li se možda svog prvog novinarskog zadatka ?
- Prvi pravi novinarski zadatak imao sam kao početnik u ondašnjem Studiju B, radio i televizijskog stanici koja je devedesetih godina proškog veka pružala mogućnost slobode govora i delovanja i bila tih godina omilljena među slododnomislećim ljudima u Srbiji. Trebalo je da kao radijski reporter napravim anketu uživo u nejvećim knjižarama u Beogradu o kandidatima za NIN-ovu nagradu za roman godine. Lila Radonjić, glavna urednica Studija B me je ispratila na zadatak uz reči „Slušamo te i ako nešto zezneš mrtav si“. Traumatično iskustvo, ali sam nekako isplivao i preživeo. Metod bacanja neplivača u vodu da se vidi da li će da se udavi ili propliva ima svoje prednosti. Za one koji prežive.
   

- Dolaziš iz male sredine, kako se pravi novinarska kariejera i kako opstati u novinarstvu ?
- Imao sam sreće da se kao student potpuno slučajno upoznam sa nekadašnjim urednikom zabavnog programa TV Beograda Milošem Mišom Teodorovićem koji me je sa još jednom grupom kolega (medju kojima je i autor ovog intervjua) ubacio u posao na tadašnjem Trećem kanalu RTV Beogarad, kasnije RTS-a. Moj recept je bila velika lubav prema poslu, dobra informisanost i zainteresovanost za ono čime se baviš i potpuno poštovanje pravila da si novinar 25 sati dnevno. Bez te predanosti i upornosti ne možeš da napraviš ništa ni u kakvom poslu. Na pošten način. Držim da spadam u one koji znaju i druge načine dolaska do uspeha u poslu, ali su gadljivi na njih.
  

- Mnogi smatraju da je novinarstvo strast, a isto tako ima onih koji su mišljenja da je biti novinar dovoljno imati odgovarajući fakultet ili pak da je to nešto što se vremenom nauči. Kakvo je tvoje mišljenje povodom toga ?
- Bez strasti prema poslu je teško baviti se bilo kojim zanimanjem. Obrazovanje je preko potrebno, ali se odavno s pravom tvrdi da je novinarstvo i zanat, a on se uči u redakcijama. Za to su potrebe jake redakcije u kojima može da se peče zanat. Ma žalost tokom poslednjih tridesetak godina su takve redakcije sistematično razvaljivane, a kadar se krunio i rasipao. Nove su stvarane, pa opet urušavane, i to je proces kojiu se ciklično ponavlja, a odlika je nedovršenog društva u kome se javna scena instrumentalizuje zarad ostvarivanje često prizemnih interesa pojedinaca kako izvan profesije tako i u njoj samoj.
   
Novim generacijama nije lako, jer se sada prave instant redakcije, novinari i urednici, pa oni koji žele da uče nemaju previše mogućnosti za to. Klasična domaća neoliberalna šema: interesna grupa obezbedi novac iz sumnjivih izvora, proglasi podobne lljude za genije ovog zanata, oni potom pokupe klince sa ulice koje nabede da su noivinarske zvezde, a javnost naviknuta na niske standarde do prihvati i gotova propast.

- Svojevremeno se govorilo za novinarstvo da je "sedma sila". S obzirom da se dosta dugo baviš njime, da li deliš ovo mišljenje ?
  
- Ne. To je legenda. Ta vremena su prošla i u razvijenom svetu, a kamoli kod nas gde sve što dolazi odande stiže u iskrivljenom i neretko pervertiranom obliku. Gušenje medija postalo je toliko da se novinartsto pretvorilo u svoju suprotnost, odnosno pi ar, promociju nečijih političkih, poslovnih i drugih interesa umesto u njihovo kritičko promišljanje. Na javnoj sceni imamo dve vrste medija, one koji promovišu preko svake mere trenutno vladajuću kastu i druge koji pod firmom slobode govora guraju opasan društveni inženjering. Nema tu slobode govora ni na jednoj strani. To je uostalom svetski trend. Pogledajte šta se dešava u Americi gde su mediji sebi dozvolili da vode otvoreni rat sa sopstvenim predsenikom iz ideoloških razloga. Društva koja su važila za najdemokratskija i najslobodnija sa snažnim medijima, sada se pretvaraju u totalitartistička, a korporativni mediji služe isključivo interesima vlasnika i snjima povezanih deruštvenih elita umesto javnosti. Ubedjen sam, međutim da će neki novi klinci da se izbore s ovim stanjem. Svet po prirodi stvari teži da dođe i ravnotežno stanje, iako ludaci ljuljaju taj čamac ne bi li ga prevrnuli.

- Imao si priliku da radiš na radiju, televiziji u štampanim medijaima. Sada u Tanjugu. Ima li tu razlike kada je reč o načinu rada?
- Velike su razlike između tih medija. Mislim da bi za mladog novinara bilo najbolje da poćne u novinama da bi se naučili pismenosti, pod uslovom da novina imaju lektora. U agencijama se uči kako se piše vest, što je osnovno u ovom poslu, a tek nakon toga da se pređe u elektronske medije. Idealno je da se karijera završi u nekom nedlejniku, kada čovek već sve zna, ima veliko sikustvo, naučio je da piše ima izgradjen integritet i ume da donosi zaključke. Na žalost, u praksi je često sve okrenuto tumbe, pa mladi ljudi dobiju mikrofon u ruke iako ne umeju da slože poštenu rečenicu, pa brukaju i sebe i familju u živom programu. Kasnije niko ne može da im objasni koliko su glupi i neuki, a takvi su najopsniji, zato što su najupotrebljiviji kao promoteri raznih interesa.
      

- U toku svoje karijere bio si u prilici da se srećeš sa raličitim manje ili više poznatima ličnostima. Da li je medju njima bilo nekog koje na tebe ostavio poseban utisak?
- Ovaj posao je poseban i zbog te privilegije da se upoznaju ličnosti o čijoj blizini najveći broj ljudi može samo da mašta. Bio sam u prilici da razgovaram službeno ili privatno sa mnogima. S nekima i da se zasedim u kafani u veseloj atmosferi. Fascinantno je koliko su najumniji ljudi u Srbiji jednostavni, pristupačni, prijatni, komunikativni mnogi od njih oslobodjeni sujete. Obožavao sam svojevremeno da razgovaram sa akademicima Nikolom Miloševićem, Kostom Čavoškim, rediteljem Aleksandrom Sašom Petrovićem, i mnogim drugima. Velika je sreća bila slušati pametne ljude uživo, jer od njih ima šta da se nauči.
  

- U našem podneblju kada se govori o medijima, vrlo često se upotrebljava izraz "nezavisni" ili "provladin". Koja je cena koju jedan profesionalni novinar mora da plati da bi "bio i ostao svoj" ?
- Nema nezavisnih. To je legenda. Postoje slobodni i relativno slobodni i oni koji teško da se mogu nazvati medijima, jer ne ispunjavaju svoju osnovnu svrhu, a to je da služe javnosti. Cena istrajavanje na profesionalnim principima nije mala. To je neprestana borba sa sobom i drugima, borba izmedju moranja da se obezbedi egzistencija i potrebe da se sačuva obraz. Kao i u svakom pravljenju kompromisa, nemoguće je ostati potpunosvoj i beskompromisan. Nikad vremena za javni posao, pa ni novinarstvo nisu laka. Razlikuju se po tome što su neka samo teža od drugih.
  

- Sigurno da ima puno mladih koji maštaju i razmišljaju da se bave ovim poslom. Ima li novinarstvo svoju budućnost ?
- Novinarstvo prolazi kroz mnoge promene, nemali broj ih je loš, ali ono ima budućnost, jer ljudi po svojom prirodi imaju potrebu da saznaju informacije, otkriju sakriveno, objasne zamagljeno i žive slobodno. Ne treba imati nevericu u budućnost i u ljude. Uvek će biti hrabrih i poštenih, pametnih i istrajnih. Svet nije ni dosad propao, pa neće ni ubuduće, ali to podrazumeva stalnu borbu za mesto pod suncem i visoke principe.


                                                             Rajko Stefanović

Komentari
Још увек нема рецензија.
0
0
0
0
0
Vreme
Назад на садржај